Размјери пандемије вирусом SARS-CoV2 су били неочекивани за све људе, како за државне власти и здравствене професионалце, тако и за особе које конзумирају разне психоактивне супстанце или већ имају симптоме развијене болести зависности. Затечени изненадним порастом броја обољелих од COVID-a, сваки здравствени систем је налазио властита рјешења у намјери да омогући третман најугроженијим зависницима, уз најмање ризике за инфицирање свих актера у пружању таквих услуга.
Зависност од психоактивних супстанци спада у категорију хроничних болести мозга са високом вјероватноћом за појаву рецидива болести. Поред тога, зависници већином имају још неку соматску или психичку болест, што додатно повећава ризик од компликација погоршања болести и инфицирања актуелним вирусом.
То је зато што у стању коморбидитета особа већ има компромитован имунитет, који представља одличну подлогу вирусу, који онда има веће могућности за несметано насељавање и освајање организма.
Према препорукама Британског краљевског психијатријског друштва (RCPscyh) „особе с историјом проблематичног узимања психоактивних супстанци имају значајно већу преваленцу хроничних респираторних болести (астме и хроничне опструктивне болести плућа – ХОБП) од опште популације“, што је разумљиво с обзиром на њихову склоност пушењу препарата канабиса (хашиш и марихуана), као и дуванских прерађевина, који временом доводе до значајних оштећења слузнице плућних путева а посљедично и сметњи функције дисања.
Други важан ризико фактор за зависнике, свакако је феномен њихове стигматизације, која је пратећа појава болести зависности уопште, што зависницима у времену COVID-19 додатно отежава приступ здравственим службама. Не треба заборавити да се и особе које су под сумњом да су заражене корона вирусом стигматизују, док је особа са дијагнозом COVID-a екстремно стигматизована и изолована, што додатно усложњава укупно стање и отвара питања људских права и слобода.
Такође, опште мјере заштите које су произашле из наредби и упутстава надлежних власти, с циљем превенирања трансмисије вируса са болесних на здраве људе, за зависнике као и све хроничне болеснике, представљају велики проблем у смислу да могу утицати на погоршање основне болести. За зависнике то може значити појаву апстиненцијалне кризе са потенцирањем симптома анксиозности, депресије, поремећаја сна и апетита или манифестни поремећај понашања у смислу немогућности контроле импулса и нагона, склоност ка конфликтима и агресивне испаде, те склоност самоповређивању и суицидалним тенденцијама.
Крајњи резултат наведених проблема, а уједно и најтежа компликација свакако је рецидив болести, односно поновно узимање алкохола или дрога које води у стање интоксикације и/или чак предозирања.
Наведене мјере ограничења кретања, полицијски сат, компликован начин приступа здравственим службама, уз већ присутну стигматизацију, сигурно доприносе другачијем трауматском одговору зависника на пандемију, у односу на здраве људе, од којих већина има нормалан одговор на ненормално стање. С тим у вези, процес прилагођавања зависника на ову ситуацију је тежи, персонализован и неријетко социјално неприхватљив.
Из тога произилази и потреба за посебним мјерама заштите зависника у вријеме пандемије, а посебно опијатских овисника који су у програму опијатске супституционе терапије, које су модификоване и усклађене са препорукама и смјерницама Свјетске здравствене организације (WHO), Свјетског удружења за дуалне дијагнозе (WARD), Европског мониторинг центра за дроге и зависности (EMCDDA) као и Европског удружења за третман опијатских овисника (EUROPAD).
Препоруке и упутства за здравствену заштиту опијатских зависника у ОСТ програму
- Одржати контакт са пацијентом по сваку цијену (директни, путем телефона/мобилног телефона, друштевних мрежа или електронски).
- Успоставити службу за помоћ и увијек бити доступан.
- Релаксирати подјелу терапије метадона у смислу увођења повластица (на седам или 14 дана, а у појединачним случајевима и на три недеље).
- За пацијенте који су у ОСТ програму Бупренорфина или Бупренорфин/Налоксона, са надлежним тимовима породичне медицине уредити прописивање рецепата за 14 дана, односно на 21 дан (за оне који су дуже вријеме стабилни).
- У центрима који имају властиту доктрину, може се терапија прописивати на дужи период уколико се уклапа у могућност праћења и контроле сваког појединачног пацијента уз одржавање контаката са члановима породице који су партнери у терапији.
- Дати прецизна упутства, усмена и писмена, уз провођење мјера самозаштите (уколико их немају, обезбједити заштитну опрему, маске и рукавице за пацијенте, када долазе по терапију).
- Пацијентима у апстиненцијалној кризи омогућити парентералну терапију у здравственој установи, уз поштовање мјера заштите и самозаштите.
- Зависницима којима је одређена мјера кућне самоизолације због позитивности корона теста, обезбједити терапију на кућну адресу путем мобилног здравственог тима.
- За зависнике који су због COVID-a смјештени у болнички изолаторијум или карантин обезбједити сталну терапију и о томе упознати особље здравствене службе/установе која је надлежна за његово лијечење.
Препоруке и упутства за здравствену заштиту зависника у акутним стањима
- Зависнику који је у стању акутне интоксикације алкохолом или другом психоактивном супстанцом, обезбједити здравствену услугу у тријажном пункту без одлагања, уз прописане мјере заштите и самозаштите пацијента и особља.
- По могућности узети епидемиолошку анамнезу и попунити Епидемиолошки упитник, у складу са важећим упутствима и процедурама здравствене установе.
- Примјенити детоксикациону терапију и провести опсервацију у трајању од 8 до 12 сати, уз праћење виталних параметара, а ако потреба налаже најдуже до 24 сата.
- Након стабилизације и завршене детоксикације, отпустити пацијента са препоруком да се јави на контролу према процјени ординаријуса.
- Уколико је пацијент позитиван на COVID-19 упућује се на лијечење у изолаторијум уз наставак психијатријског консултовања са надлежним медицинским тимом у изолаторијуму.
- Користити приоритетно телефонски или телепсихијатријски приступ гдје год је то технички могуће.
Препоруке и упутства за хоспитални третман зависника
- Хоспитални третман нових зависника или већ регистрованих овисника у вријеме пандемије се углавном одлаже, осим у случају посебних индикација.
- Индикације за хоспитални третман су: тешка апстиненцијална криза, психотична декомпензација и стања послије интоксикација или предозирања.
- У припреми за хоспитални третман, примјењује се процедура која је дефинисана стандардима за здравствене установе.
- Координатор установе контактира доктора породичне медицине ради упознавања с одлуком стручног тима за хоспитални третман пацијента.
- Прије реализације хоспитализације, пацијент је обавезан да се тестира на коронавирус.
- На хоспитални третман се примају само пацијенти који су на тестирању били негативни.
- Уколико је пацијент позитиван на COVID-19 упућује се на лијечење у изолаторијум уз наставак психијатријског консултовања са надлежним медицинским тимом у изолаторијуму.
- Користити приоритетно телефонски или телепсихијатријски приступ гдје год је то технички могуће.
- У случају већег броја пацијената који захтјевају интензивни психијатријски третман (зависници са дуалним дијагнозама), организовати у психијатријским институцијама изолаторијуме који ће бити у капацитету да лијече и пацијенте инфициране са COVID-19 уз поштивање свих основних препорука које важе и за пацијенте који нису психички декомпензовани.
И овим путем охрабрујемо све пацијенте као и особе које имају проблема са употребом психоактивних супстанци, да се јаве надлежним центрима за третман зависника или центрима за ментално здравље, ради савјета и помоћи у превазилажењу психичких тегоба које сада имају.
Императивни циљ сваке здравствене службе за лијечење зависника је превенција рецидива и погоршања основне болести, чиме се посредно смањују и ризици од заражавања вирусом SARS-CoV2.
Припремила:
Доц. др сци мед. Нермана Мехић-Басара
Директорица, ЈУ Завод за болести овисности Кантона Сарајево